GOSPA OD PENSIRI
Jugo se diže,
bîsne vali,
pìna grli unu leticu,
na koj smo nikada mi zagrljeni stali.
I ontar je more šumilo,
zad oblaka se sunce skrilo,
a u tvojoj ruki ništo se laštilo.
Zlato, ko nas je zavajka vezalo.
Ko me čuješ?
Ko ti srcu draga još san?
Tornaj se doma!
Na stini našoj još te čekan.
I u bilen, proti moru gledan.
I domišljan se beside tvoje,
i u oku suze svoje,
kada si mi spoda glasa kanta:
"Ti ćeš vajka biti moja"...
Vitar se diže, bisne vali,
a u granah starega bora, jugo sviri.
Od kada tebe ni, drugi su mi ime zdili.
Na unoj letici, sama, tebe čeka,
Gospa od pensiri.